Aleksandar Saša Levi: Louis i ja

Priloženu pjesmu molim poslušajte nakon što pročitate ovaj tekst.

U jesen 1991. godine stigli smo u Rim, na putu za Israel, nas četvoro i 12 kufera. Kontejner sa stvarima je plovio nekim obližnjim morem u istom pravcu. U Rimu nas je čekalo nemilo iznenađenje jer ambasada gdje smo trebali dobiti vize, avionske karte i važne upute, bila je zatvorena. Tada nismo znali da je bila zatvorena radi praznika Sukot i jevrejske nove godine, koji padaju u jesen. Morali smo se negdje smjestiti, a za skupe rimske hotele nismo imali novaca. Nismo znali koliko će trajati praznici niti koliko ćemo dana morati provesti u Rimu do otvorenja ambasade. Imali smo adresu neke Sidine prijateljice i u velikoj muci smo joj se javili. Iako nas Italijanka nije poznavala, nakon kraćeg razmišljanja dala nam je ključeve od ordinacije svojeg brata psihologa, pored koje je bio jedan mali dobro uređen apartman. Čak smo dobili i dva poljska kreveta, koje je ta dobra žena stavila na krov svojeg automobila i prebacila do udaljene ordinacije. Otvori integralni članak »

Haustor: Meine erste Liebe

Piše: Dževad Hadžić Džekson

Gospodin Rajković se malo zanimao slušanjem svojih starih kaseta na tavanu i izvadio nekoliko numera iz naftalina, o kojima je tražio informacije od mene. Pa, rek’o, hajde da pomognem čoveku…

Zdravo, Rade,

povratniče iz tazbinskih krajeva, bivših mi! (Nadam se da ti je na auto-radiju oko Novog Vinodolskog svirala pjesmica „Rok za moju bivšu punicu“.) Jeste li to spojili ugodno s korisnim ili je samo provod u pitanju? Bez obzira na to, poželio sam i ja da obiđem te gradove i luke…

Da si me pitao za pare, to ne bi bio nikakav problem: para uopšte nema! Ovako, moraću da ti ispunim koju od ovih želja. „Moja prva ljubav“ ide kao prva jer je imam na originalnom CD-u Haustora, znači, ovaj vam mejl nisam nikad poslao pogotovo vam nisam nakačio mp3 fajl! Pjesma je bila veliki hit ali je za nju vezana jedna mala neprijatnost (hrvatski: neugodnjak), ako se sjećate. Ne sjećate se? Eto, opet moram da vam pokazujem! Mlada i perspektivna grupa Haustor se s tom pjesmom pojavila u emisiji Nedeljom popodne kod Dunje Lango, tada Figenvald (-Puletić). (Pod tim imenom, tačnije: Nedjeljom popodne, je počela ta zajednička emisija na TV Zagreb [sjetićete se Benija Hila, Dejva Alena, Miroslava Lazanskog], prvo sa Sašom Zalepuginom, Vladimirom Levakom [onaj visoki čiko s naočalama ledeno strogog glasa – jedan kritičar u Džuboksu je u tekstu o „Talking Heads“ objasnio da ime te grupe: glave koje govore, u američkom žargonu predstavlja spikere na televiziji koji čitaju vijesti profesionalno, bez emocija, uvijek sa istim ozbiljnim izrazom lica, pa je onda iznio primjer sa naših prostora, da nam to bolje dočara: Levaka] i, ako me krhko pamćenje ne vara, Željka Fattorini, onda se, nakon nekog vremena pripreme u beogradskoj redakciji, naizmjenično davala sa TV Beograd i na kraju i sa TV Sarajevo. Mislim da Dunja nije bila prva voditeljica beogradskog Nedeljom popodne, čini mi se da je bio neki muškarac*, a poslije nje su bili Dina Čolić (-Drndić tada, poslije Anđelković) i bračni par Šimunec. Za sarajevske voditelje stvarno nisam sad siguran, Alija Aljo Hafizović ili Mersiha Čolaković možda, znam da je kasnije bio i Vehid Gunić…)

Otvori integralni članak »

Gordan Boras: Gdje si, tu si…

Kako nas promjeni ovaj zapadni dunjaluk, kada odeš u životni nevakat bez svoje volje, da se od insana prekroji novi insan, a japija već iskrojena…., teško, baš teško. U tom novom dunjaluku usta se otvaraju i kad ti je po volji, i kad nije, da osunčaš zube, kako bi svi vidjeli i osjetili tu tvoju toplu dušebrižnost, andjelsku iskrenost i da pokažeš da pripadaš tom idealno sretnom društvu, što je haman pa Dženet, jer tako to treba. Naučili su nas i da je topla voda napravljena da se ideš plakat svaki dan, pa i češće, a ne kako je kod nas bivalo jednom heftično, i to na dane vikenda, kada nigdje nisi hitio, da ne ozebeš, nedaj Bože razboliš, a i kazaljka na bojleru je vikendom skakala za manje para. Što jest, jest…., teško ćeš naići na urbanog zapadnog insana da tukne i da nije na njemu čisto, a svaka vlas na svom mjestu, ali zato ćeš se počesto iznenaditi u kakvom kućnom neredu i peksinluku žive, gdje prozori nisu napravljeni da se kuća prozrači, a kad se tome dodaju kućni ljubimci koji pogane sve po kući, a počesto dijele i postelju sa insanima, e onda mi na um padne moja rahmetli punica koja je svake hefte nadizala kuću da se poradi, a pašće je moglo jedino da bitiše u avliji na lancu. Ima naših insana što su se plaho obikli na ove zapadne adete i plastike, pa im osim preostale uže familije i porcije čevapa tamo više ništa ne miriše.

Otvori integralni članak »

Lova do krova…

Napisao:
Saško Fetahagić

ODAKLE BAKIRU IZETBEGOVIĆU AUTO OD 200.000KM – PROD’O PORODIČNE CERTIFIKATE!

Ne mogu, ne ide, na toliku nepravdu koju je ovih dana sasuo Fahro Radončić na najznačajnijeg bh.sina Bakira Izetbegovića da odšutim jer čovjeku se, a taj je, čini velika nepravda a tu sam, kao što je i on meni i mojoj porodici, da pripomognem momku u nevolji – ne daju mu rahat ni da krug u Audiju okrene. Kako izuzetno teško podnosim kada se nekome čini nepravda odlučio sam da javno progovorim o porijeklu imovine najznačajnijeg bh.sina jer ga, ni krivog ni dužnog, godinama salijeću istraživački novinari koji hoće, navrat – nanos, da mu utrpaju kriminalne poslove od kojih je on udaljen kao “Šaja” od najbliže policijske stanice. Bilo je to u ljeto 1993. kada sam hodajući po ratištima RBiH na jednom od njih, u kaljavom rovu, susreo starijeg momka, boje hrđe, za kojeg će mi kasnije, šapatom, njegovi saborci saopćiti: “Ono ti je Alijin sin”. Kada me je, otvorenih usta, prošlo stanje ibreta i ljutnje, jer su mi neki u Sarajevu lagali da on sjedi kod svoga tate u kabinetu, prišao sam mu i vizionarski kazao: “Ti trebaš biti naš predsjednik”. Skromno mi je tada, a takav je naš Bakir, kazao da on ne voli da se zna šta je on sve uradio za Bosnu jer želi da njegov nijet ostane lišen bilo kakvih primjesa koje bi ga dovele pod pitanje.

Otvori integralni članak »

ГОРАН МАРКОВИЋ: Нико у посети

„Ја сам, наиме, рођени патриота”, почео је Нико са доста патоса у гласу, „и погађају ме филмови у којима се лоше говори о нашем народу.”

Нисам погледао кроз „шпијунку” и то је била кобна грешка. Када сам отворио врата преда мном је стајао човек средњег раста и неодређеног годишта. Присно се насмешио и представио: „Ја сам Нико”. Док сам размишљао да ли му је то право име или представља скраћеницу од, на пример, Никола, он је већ био у мом предсобљу. „Ваш сам колега”, допунио је свој наступ.

То је могло значити било шта. Могуће да је био филмски радник а можда и некакав интелектуалац општег смера. Како сам настојао да се уљеза што пре решим нисам улазио у детаље. Очекивао сам разлог његове посете. Али он се још увек није изјашњавао. Бацио је летимични поглед на стан и изразио задовољство: „Лепо”. Погледао је затим ка кухињи и замолио мало хладне воде. „Уби ова врућина”, пожалио се. Otvori integralni članak »

Bosnić o piramidama u Visokom: Sva velika otkrića izazivaju sumnje i osporavanja

Ahmed Bosnić, bh. novinar, publicist, istraživač i član Upravnog odbora Fondacije “Arheološki park Bosanska piramida Sunca”, kaže da su sva dosadašnja velika otkrića u svijetu izazivala sumnje i osporavanja u javnosti, kao što je slučaj sa piramidama u Visokom.

Ahmed Bosnić na Uskršenjm otoku

Rifet Bahtijaragić: I za “nadu” treba realnost

Svim dobrim ljudima ovoga svijeta upućujem saučešće povodom smrti istinskog humaniste, antifašiste, bosanskopetrovačkog učitelja Milana – Mićuke Mirkovića. …Mog nekadašnjeg učitelja i velikog prijatelja. Nismo se vidjeli dvadeset i jednu godinu, između nas se pružila užasna daljina, ali smo uvijek osjećali jedan drugog. On je ostao u našem Bosanskom Petrovcu, negdje uz Ćopićevu Petrovačku cestu, a mene su talasi zla odbacili daleko, na kanadsku obalu Pacifika. Vijest o Mićukinom odlasku, putem čije mi direkcije i granice nisu poznate, poslao mi je sin Iris iz Bihaća, a ja sam sageo glavu ka zemlji da mi Mićukin lik ne otmu uskovitlani pacifički talasi, šapnuo mu da mi oprosti ako sam negdje iznevjerio njegova učiteljska očekivanja i požurio ka kompjuteru da vijest pošaljem našem zajedničkom prijatelju Miši Mariću, pa onda našima Bati i Maci, Branku Tomiću, mome sinu Minku… U emailu sam im objasnio:

U prilogu imate fotografiju mog velikog prijatelja, učitelja, člana našeg krajiškog Građanskog foruma (iz 1992) – Mićuke Mirkovića. Jednog ratnog dana, kad smo posljednji put nas dvojica iz Bosanskog Petrovca išli u Bihać da dogovaramo mir među našim ljudima, on je meni spasio život u Ripču kod Bihaća, a ja njemu u bihaćkom predgrađu Privilici. Voljeli smo i poštovali jedan drugog.

Ožalošćeni prijatelj Rifet

Otvori integralni članak »

Pavle Pavlović: Ćevapi u Scheveningenu

Sreća da me poduzetni prijatelji, braća Goran i Zoran Delić, nisu poslušali. Nosio bih na duši njihovu promašenu investiciju. A zamisao je bila toliko genijalna da sam se ponosio novootkrivenim urođenim talentom za biznis u stilu posljednjih poruka velikog Vjekoslava Bevande u Oslobođenju. Ali, da ne dužim – skontao sam da bi se dobar posao mogao razviti ispred sudnice Tribunala u Den Haagu i ispred tvrđave zatvora u obližnjem Scheveningenu. U zlatnim godinama za ove institucije stizalo je ovdje više znatiželjnika nego u svjetski poznate kafice gdje se droga puši s noga.

Primjećivalo se, zapravo, da pravno-turistička ponuda nije kompletna. Posjetioci su pred sobom imali arhitektonski zanimljive juridističke objekte i ništa više. Jest da ovdje nema uzbrdice i nizbrdice, ali i šetnja po ravnoj plohi, kakva je ova Kraljevina, donosi umor. Traži da se zastane, okrijepi. Gdje drugo, nego u kafani. Zato sam razmišljao zašto da lova iz naših džepova ide u tuđinske kase. Zar nije bolje da se sve objedini. I šetnja i cuga. I sjetih se dva druga. Niko ne bi bolje usrećio naše ljude izgubljene u bijelom svijetu kao braća Delić, što su se privatnom inicijativom u Sarajevu isticali još u doba Ante Markovića. Kad su mogli u sumraku komunizma, kako neće pod suncem demokratskog NL kapitalizma.

Otvori integralni članak »

ИНТЕРВЈУ: ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ

Редитељ и уметнички директор ЈДП-а прича о кафани, животу као хобију, Кустурици и Савину, Андрићу и еросу писања, нади, страху, учењу од жене, јелу, љубави…Славко Трошељ

Фото А. Васиљевић

Горчин Стојановић, редитељ и уметнички директор Југословенског драмског позоришта, нуди нам две представе, чији садржај као да је изведен из његовог имена. У Београду, у „свом” позоришту, режирао је Андрићеву „Госпођицу”, а у Сарајеву – „Сарајевску позоришну трагедију”. Уз уметничку вредност, обе представе имају и врло горак укус. Реч је о односима који су болно актуелни, то јест предрасудама у међунационалним односима.

Рођен је 19. октобра 1966. у Сарајеву. У Београду је на Факултету драмских уметности, у класи Дејана Мијача, учио посао редитеља. Режирао је око 40 представа у позориштима широм бивше Југославије. Његово дело је и вишеструко награђивани филм „Убиство с предумишљајем”, филм „Стршљен”и ТВ серије „Лисице” и „Оно као љубав”. Otvori integralni članak »